Ток

СПУСТ НИЗ ДРИНУ, ОВОГА ЛЕТА, КРОЗ НЕОПИСИВЕ ЛЕПОТЕ И УЖАСЕ
Са сопуром у једрима
Пловили смо од споја Пиве и Таре у Дрину, па све до ушћа те реке у Саву. Седам незаборавних дана, 343 километра. Све време пратио нас је јединствени дрински топли ветар, звани сопур, и до данас нас не напушта. Пре изградње дринских хидроелектрана, тај ветар правио је проблеме сплаварима у кањону, умео да усталаса реку, заустави пловидбу. Нас је дочекао помирљиво, гостољубив и благ, само нас мирисом боровине омамљивао, од страшних слика лечио

Текст и фотографије: Александар Рамовш

Позив Планинарског и рафтинг клуба „Скелеџија” из Љубовије за пловидбу Дрином, целим њеним током дугим 346 километара, један је од оних који се напросто не одбија. План је био да кренемо од Шћепан Поља, места где спајањем Пиве и Таре настаје Дрина, па све до њеног ушћа у Саву. Требало је тај пут, ту руту уцртану још на старој мапи коју је радио Драгутин Ј. Дероко 1937, да пређемо за седам дана.
Весела екипа бројала је, заједно са репортером Националне ревије, шест чланова. Сапутници, сазнајемо, нису пропустили ни једну „Дринску регату” од њеног оснивања.До Шћепан Поља нас комбијем довози Мића Тријић и једино ће се он низ Дрину вратити друмом. Кренули смо из Љубовије у седам ујутру, изненађени чињеницом да се окупило доста људи да нас испрати. Власник локалне ћевабџинице чак је штампао и специјалне мајице за нас, жалећи што и сам, због посла, не може са нама.
– А где сте се запутили, децо? – пита симпатични дека.
– Да исправљамо криву Дрину – каже му, шеретски, Милутин Самарџић. Сви прснуше у смех. Човек се, збуњен, прекрсти и оде.
Ни сами не можемо да верујемо колико ствари има, нити знамо како смо све успели да спакујемо. Чак смо и ми стали, сви. Мислили смо да се ту ни игла више не може уденути. Али, нешто касније, кад смо одмакли планинским друмом, кроз шуме, преко висоравни, стопираше нас неке девојке. Свих седам је стало у комби. Кад чељад није бесна, кућа није тесна. Из Новог Сада су, планинарке из клуба „Железничар”. Кад су чуле где смо се запутили, жао им што не могу са нама, све им је већ уговорено на другом месту. Али, кажу, догодине ће сигурно.
Остављамо их у Дрвенграду и настављамо до границе са Српском. После кратке контроле докумената и плаћања таксе од 30 евра (ни сами не знамо за шта), настављамо ка Горажду. Тамо смо још раније оставили моторе за чамац код Суада Чеље, председника кајакашког клуба. Ту сазнајемо да браћа Црногорци за спуштање Таром разрезују таксе по глави, те одлучујемо, из принципијелних разлога, да променимо план. Возач нас оставља у кампу „Бастаси”, око 5 километара низводно од Шћепан Поља.
Постављање шатора, пумпање чамца, предвечерњи обед, мала седељка. Све по реду. Ту препознајемо нашег прослављеног кошаркаша Жељка Ребрачу, такође љубитеља рафтинга. Видео наше мајице, пита одакле смо, када крећемо низ реку. Мићо скида мајицу, поклања му.
– Али, ја немам теби шта да дам! – каже изненађени Ребрача.
– Ништа и не треба. Само сликање. Може?
– Наравно. Хоћеш да устанем? – пита чувени центар и диже се, велики као планина.

КИЛОМЕТРИ ЗЕЛЕНЕ ЛЕПОТЕ

Отиснули смо се у зору. Ствари су у средини, ми седимо на боковима чамца, са веслима на готовс. Вода тамнозелена, брза, чује се хук слапова. Ширина реке овде је 40 метара, дубина око два и по, кажу да је проток око 150 кубика воде у секунди. „Букови” свуд около, вичемо да бисмо чули једни друге.
– Лево, мало јаче, па исправљај, испред нас је стена! – виче Јован Савић, наш капетан на овом спусту, који већ трећу годину заредом плови целим током. Рођен је на Дрини и зна њене тајне.
Весламо брзо, исправљамо, следимо капетанову команду, и тако, богме, неколико километара, до дела где је вода мирнија. Али не задуго. Убрзо опет „букови”, вода ври, све се бели. И ветар прави повелике таласе.
– Равнај, само право! – узбуђено виче Зоран Михајловић, технички уредник београдског дневника Привредни преглед, родом из Љубовије, велики заљубљеник у реке и сплаварење, коме је ово други спуст.
– Стена на десној страни, дај пун леви, пун! – наводи Влатко Михаиловић, управник поште у Љубовији, сав мокар од воде која прска са прамца.
После Бастаса Дрина тече до Фоче (Србиња). Ту се у њу улива са леве стране река Бистрица, а у самом граду са десне стране и Ћехотина. Од Фоче до Устиколине Дрина тече право на север, а одатле савија на североисток и тече до Горажда. Вијуга између планина, пролазимо око 70 километара чисте зелене лепоте. Најдужа клисура је Међеђанска, код ушћа Лима, између Горажда и Вишеграда, дугачка 26 километара, а дубока око 700 метара. Од те лепоте, тих боја, тог дара природе, човеку просто застаје дах. Занемиш, задивљен, и гледаш. Стрме литице, пећине, водопади, борови који ничу из стена, места за која кажу да људска нога на њих никада није крочила. Ту, без икаквог и ичијег посредовања, схватамо да није претеривање када се каже да су ретка подручја у Европи која располажу таквим природним лепотама као слив Дрине.

ОКОВАНИ УЖАСОМ

У Горажду намештамо моторе, сада идемо много брже.
Мало низводно, код места Устипрача, са леве стране се улива река Прача, а мало ниже, са десне стране, Јањина. Нешто даље, испод села Међеђе, улива се Лим. Раније, док није била подигнута хидроелектрана „Вишеград”, Дрина је овуда правила своје чувене вијуге и оштре заокрете, све до Вишеграда. Подизањем те велике бране, потопљени су неки од најлепших кањонских делова реке. У тако насталом језеру данас се, на жалост, често слију праве депоније пластичне амбалаже. Фотоапаратом бележимо стравичне сцене, сведочанство о правом слому људскости и културе. Сигуран начин да од човека направите просвећеног диктатора по најдубљем убеђењу је да га доведете овде и покажете му.
– Људи, забога милога, ово је невероватно! – завапили смо, сви одреда, и с неверицом гледали један у другога, очекујући да у очима сапутника прочитамо да то није истина, да нас лажу наше сопствене очи. – Сликај и шаљи министру Дулићу. Нека види, нека нешто чини! Не чисти се Србија само пред камерама: извадиш два-три џака из Савског језера, сликаш се, зазвецка ти пар политичких поенчића у џепу, и ћао! Овде треба довести целу Владу да летује, овде да се купа, у складу са европским стандардима.
Једва весламо. Пуних 15 километара разгрћемо непрегледне гомиле пластичних флаша, буради, канистера. Оковани ужасом, једва смо чекали да прођемо брану у Вишеграду и уђемо у знатно чистије и много лепше језеро Перућац.
На том језеру, причали нам људи са реке, дува јединствени топао ветар сопур, који у себи носи мирисе боровине са оближњих литица у кањону. Пре изградње дринских хидроелектрана, тај ветар правио је проблеме сплаварима у кањону, умео да подигне и велике таласе, заустави пловидбу. Нас је дочекао помирљиво, гостољубив и благ, само нас мирисом боровине омамљивао, од страшних слика нас лечио. Поуздан знак да су страхоте остале иза нас је све већи број пецароша на обалама; Дрина је овде богата младицом и скобаљем.

ПРИПИТОМЉАВАЊЕ У РАВНИЦИ

Одмах подно знамените вишеградске Ћуприје на Дрини, у реку се са десне стране улива Рзав. Одатле Дрина скреће на северозапад, прави две велике окуке, обилази планину Тару, и наставља на исток, до испод самог манастира Рача. Одатле, поред Бајине Баште и Рогачице, окреће опет на север. У Рогачици здесна прима истоимену притоку.
У Вишеграду смо купили венац, свратили на споменик у Старом Броду. Свећу запалили. После смо дуго ћутке пловили ка Бајиној Башти.
Следећег јутра смо чекали виши водостај, те након два сата наставили ка северу. Неколико „лакат кривина”, ушће Трешњице, па онда Љубовија, а на 211. километру ушће реке Љубовиђе. У етно село Врхпоље се мора свратити. Читаоци Националне ревије и едиције „Упознајте Србију” веома добро знају зашто.
Прошавши Љубовију, настављамо ка предивном Зворничком језеру. После Бање Ковиљаче и Лознице улази се у доњи слив Дрине. Лево је Семберија, десно Мачва, мења се крајолик, рељеф, мења карактер реке. Дотад брза, планинска, река поприма нешто равничарско, прави доста рукаваца, отока и лимана. То зеленој реци даје посебну драж. Корито јој постаје све шире, на неким местима достиже и 300 метара. Главни ток се понегде готово сасвим губи и није га лако пронаћи. Ушће Дрине у Саву широко је и невероватних 2,5 километара!
Потенцијал Дрине за атрактиван међународни туризам и активан одмор је, видели смо својим очима, веома велики. Предност јој је и занимљиво етно наслеђе на њеним обалама, углавном недовољно истражено, које и домаће и странце плени аутентичношћу. Осим код брана, вода је, срећом, дивље лепа, незагађена, около су и непрегледна пространства под шумом. Ловни и сеоски туризам овде би, заправо, тек требало развити у правом смислу речи. Страсни љубитељи Дрине не без бојазни говоре о могућности да на њој буде изграђена још један хидроелектрана, „Бук Бјела”. Страхују да би она прогутала најлепше букове ове зелене лепотице.
Стигавши на ушће, ми на овом месту, у касним поподневним сатима, склапамо корице наше седмодневне авантуре на Дрини. Састанак заказујемо за догодине у Шћепан Пољу, да опет исправљамо криву Дрину. А тада ће нам се, верујемо, придружити и многи од вас.

***

Споменик
Испод Вишеграда, у Старом Броду, у ненасељеном делу леве обале језера, од прошле године налази се споменик. Скроман, правоугаоним каменим блоком доминира крст, на све четири стране су мермерне плоче у које је уклесан текст, а на једној од њих је представљена икона 40 мученика. Са мермерне плоче сазнали смо да се ради о стратишту 6.000 српске деце, жена и стараца у Другом светском рату. О збегу који је кренуо из Сарајева, Хан Пјеска, са Пала... Бежали су пред 10.000 хрватских усташа. Италијански војници нису им дозволили да у Вишеграду, преко Ћуприје, пређу реку, па су кренули низ Дрину, ка скели која се налазила у селу Стари Брод. Ту, у Броду, стигла их је усташка казнена експедиција и све побила. Све до једног. Било је то на Младенце, 22. марта 1942. Шездесет година после тог рата ћутало се о страшном страдању, а онда су дошла нова. Споменик је подигнут тек лани.